Активности
 
 
 
  Насловна Активности ЛУЧА
 

Тихомир ПЕТРОВИЋ


БРАНКО ЋОПИЋ,
ИЛИ НЕМА ТОГ МЛИНА
КОЈИ СИРOТИЊИ
МОЖЕ НАМЉЕТИ

У дослуху са својим завичајем, „успа-
вљиван бајкама и глађу“ (Борис Михајло-
вић Михиз), дечје душе, од најдушев-
нијих писаца, Ћопић је неопозиво стао у
ред племенитих уметника чије срце куца
за сиротињу. „Нико у сиромаштву није
видео нешто дубље од неправди и нешто
богатије од збринутог живота од Ћопића“
(Живорад Стојковић).

Извор стварности и илузија, бајкови-
то и реално, осмишљено и замашног до-
машаја, дело Бранка Ћопића, у многим
својим сегментима, представља уметнич-
ко сведочанство и саму истину о човеко-
вом тегобном животу и муци његовој. У
збирци кратких наративних форми Под
Грмечом, ређе у Башти сљезове боје, који-
ма је, ако се учине неке неопходне напо-
мене, досегнут поетски зенит, дочаран је
живот испуњен оскудицом и невољом
која проговара сама од себе.
Као и код Петра Кочића, приповедача
„врлетне мајке Босне“, суровог и сировог
вилајета, у ауторовом обзору је Крајиш-
ник опоре и напаћене душе, тежак који
се бори против немаштине као свог са-
путника.
Живот није најскупоценија драгоце-
ност – него невоља и кубурација, кукња-
ва и борба за самоодржање и елементарну
егзистенцију. Знајући за „крваву муку“,
приповедач га представља у његовој твр-
доћи и опорости, у оскудици и чемеру.
Исијава дубок Ћопићев хуманизам
и нека топлина према човеку који исте-
рује крај с крајем, према чељадету слабо
храњеном, који се отима и гобеља. Аутор
је у души познавао инокосног сирака,
оголелог и обоселог, који меће закрпу на
закрпу, и од продате мршаве стоке гледа
„што год покрпити“ или дугове измири-
ти. Старац Цвија Прокић, коме општина
као својој сиротињи додељује сто динара,
не може да одлучи које би све кућевне
потребе њима посвршавао, кад са свих
страна вире рупе: да поправи дотрајали
кров своје кућице, купи прасе и ухрани
га, плати довожење дрва из шуме или
причува новац и на пролеће купи овцу с
јагњетом; помишља да набави себи опан-
ке; на концу, предлаже својој старој да
би ваљало од поклоњене помоћи купити
покров и свеће, како би избегао судбину
просјака кога голог сахрањују.
Као и писци који су му претходили,
Ћопић показује пуно разумевање и пле-
мениту милошту према худом и забитом
сељачком свету. Лица осушеног и огрубе-
лог, „прљав, јадни и сиромашан“, уклето
везан за свој комад земље, притиснут и
бијен сваким невољама, сељак је као „роб
незаробљени“. Тегобама избраздано лице
и хабитус откривају невоље преваљене
преко његових леђа. Одвојен непремос-
тивом провалијом од збринутог света,
наскроз осиротео и напаћен, покисао,
ситан и безличан, сушта еманација свога
времена, он се овако пита: „Ма да ми је
само знати има ли иђе на бијелу свијету
какве земље ја ли града у ком се срећно
и људски живи, чини ми се, нешто би ми
одмах лакше било“. Остоја Вукобрат, не
имајући чиме да се одене, живећи живо-
том који је „мука крвава“, не сме од срамо-
те да се из своје кућице појави међу људе.
Све сами људи из народа, „невични
господству“, које прате патње и иску-
шења, као што каже његов јунак: „Шта
ћеш, ја сам ти више као човјек сиромах“.
А то значи: одсуство благостања, незадо-
вољење, униженост, обузетост „некаквом
неснагом и мртвилом“, отац сиромашне
деце, потом, рвање са оскудицом, јадико-
вање над својом худом судбином и човек
на коме сиротиња лежи као мора.
Путовали су кроз Ћопићево де-
тињство и живот надничари, бескућни-
ци, скитнице, слабо храњени, полунаги
или подераног тура, одбачени, колонис-
ти, они који живе у сновима и у немоћи
својој пружају руке ка непознатом или
беже у непостојеће, куд се нема побећи.
И сам притиснут искуствима не-
маштине, популарни муслимански јунак
Насрадин-хоџа, благородни је заштит-
ник сиротиње. Алтруиста и пацифиста,
добродушан и дарежљив, он откида од
својих уста и даје гладнима последњу
шаку самлевеног брашна. Великодушном
свештенику је јасно да сам Велики Алах
не може да нахрани сва уста, те да „нема
млина који сиротињи може намљети“.
Буљук је просјака и просјакиња на
друмовима, вашарима или о црквеним
празницима. Стари и немоћни, погнути,
потамнела лица, тужног и укоченог по-
гледа, са штапом и полупразном торбом,
пропали, они код одраслих изазивају са-
жаљење, а код деце страх. Топли и чес-
тити Ћопићев дед Раде пред просјацима
није затварао врата, него их је примао
на конак и разговор. У аутобиографском
спису 12. 12. 39, увече евоциран је дечји
страх од просјака са торбама и с покис-
лим капама. Сакривен испод кревета, док
су разговарали са деда Радом, дечак је
гледао у њихове натечене ноге у разгаже-
ним опанцима од коже и у ноге од дрвета.
Живо памтећи оскудно детињство,
аутор нуди невеселе призоре полуголе и
мусаве дечурлије. Веома дирљив је опис
деце која једу јабуке дивљаке и са врха
дрвета мотре неће ли се однекуд појави-
ти отац са врећом брашна. Упечатљива је
слика озеблог и у дроњке замотаног деча-
ка који куца на туђа „ћудљива врата, не-
милостивија и од саме зимске ноћи“.
Хумор је со живота, експлицира пес-
ник и приповедач, средство које олакша-
ва живот и брани од невоља. Узрокован
тврдим и тешким животом (шала је при-
вилегија сиромашних слојева; „изгледа
као да“ – истиче Карел Чапек – „велики
громки смех историје непрекидно долази
одозго“), те да се превлада невоља и бол,
Ћопићев хумор је смешно-тужни, ведро-
горки, преливен сетом и меланхолијом,
горчином и јеткошћу, који нагони сузе.
Не мало, подсмех не искључује симпатију
према личностима које се узимају као
предмет шале; и није у функцији унижа-
вања, већ да се трагичност и људска мука
лакше поднесу, да се човек насмеје својој
немоћи.
Насушна потреба за храном, вечита
глад и незаситост виђене су ћопићевски.
У „Причи о седморици из апсане“ (101) на
затворском поду води се горко-хуморни
дијалог:
– Ђуро, болан, куд се ти диже, једи
још – зове га Ђуран.
– Е, лако је теби, Ђуране, кад код куће
макар нијеси сувотан и гладан, а ја сам ти
увијек научио да се само напола наједем,
па се бојим брате, ако се вође добро нара-
ним, привикнућу се на то па шта ћу онда
кад се вратим кући. Биће ми ко преклани:
привикао се вође на господство па код
куће мука и кубура.
Особите вокације, интелектуалног
и естетског формата, аутор од значаја,
Бранко Ћопић је у срцу и разуму гајио ве-
лику љубав и разумевање према човеку,
човеку сиромаху пре свега.

 

 

 

Актуелно!
 
 
ZOOM
на врх стране